Погоди ко сам - Стари Завет

Имам два дела - један стари и један нови. Сваки део састоји ми се од пуно књига. Ја сам у ствари једна света књига која говори о постанку света и људи, рођењу и животу Спаситеља света и другим важним догађајима.

Сведочим о почецима света људи и времена. Део сам најважније, најлепше и најкорисније књиге коју је човек написао. И није човек сам, јер то не би могао. Уз посебну Божју помоћ људи су писали о Ноју, кули Вавилонској, првим људима, изгубљеном Рају, Авраму… Прве речи написане на мојим страницама су: „У почетку створи Бог небо и земљу!”

Живимо сретни и задовољни, без икаквих невоља и проблема. Разговарамо са својим Створитељем. Све нам је допустио, баш све осим да узимамо плодове са стабла познања добра и зла. Искушење је било превелико па Га нисмо послушали и тиме смо све упропастили.

Зову ме и земљанко. Пред собом сам имао целу тадашњу земљу и вољену жену, мајку свих живих. Змија је била лукавија и све сам изгубио, нашкодио себи али и свима вама.

Имам добру жену и три сина. Кад погледам око себе не видим никог праведног ни побожног. Једном сам чуо необичан глас. Глас као да је долазио с небеса. Упозорио ме је да ће падати велике кише и да ће цео свет поплавити воде. Олује и кише од 40 дана су дошле и прошле, а ја сам сам остао са својом породицом. Дуга, голубица и маслина били су знакови да ме Бог воли и чува.

Живим на броду од кад знам за себе. Један човјек и његова породица брину се за мене и за друге животиње и птице. Сад од мене тражи да полетим и снагом мојих слабашних крила пронађем копно. Гледам ове непрегледне воде. Бојим се да ћу га разочарати.

Удата сам већ одавно и имам три сина. А мој муж, бојим се да није нормалан. По целе дане гради некакав големи брод. Вели да ће у њега стрпати по пар од свих животиња. Дечаци му помажу, а помажем му и ја иако не разумем што ће му брод без мора.

Ја сам вероватно најпознатији номад на планети. О мени пише прва књига у Библији. Бог је хтео да постанем праотац многих народа. Био сам спреман, али ми није било јасно како то мисли извести кад сам остарио, а деце нисам имао. Упркос томе, ја сам веровао. И кад ми је обзнанио да ћу добити наследника у старости ја сам веровао. Вероватно су сви мислили да сам пролупао. Чак ми се и властита жена смејала, али нисам изгубио веру. Кад ми се син родио, и мало нарастао, мислио сам да га морам принети као жртву. Сви су тако радили. Бог ми је зауставио руку и забранио да жртвујем дечака.

П.С. Муслимани ме зову Ибрахим.

Забринут сам. Имам пуно година, а ја и моја жена не можемо имати деце. Бог ми је обећао да ћу имати велико потомство, тражи од мене да кренем у земљу коју уопште не познајем. Коме ћу веровати ако не Богу. Почињемо с припремама за путовање.

Упутити се у непознато пре 4000 г. – није била мала ствар. Данас карта у руке и знаш где си! Мене је Бог водио из далеке земље у обећану земљу. Прошао сам велика искушења, али Бог ми се осмехнуо.

Постао сам «отац многих народа «.

Стара сам и уморна, а највише од свега ме мучи што немам деце. Мој муж верује да ћемо, иако смо стари, добити дете. По целе дане разговара с Богом и броји звезде. Каже да ће наших потомака бити као звезда. Да барем и ја имам тако чврсту веру у Бога.